O meni | Skiprep

Aljoša Ljubičić, rođen u Beogradu.
Završio sam Visoku sportsku i zdravstvenu školu i kroz kompletne studije radio u košarkaškom klubu Partizan.
U Partizanu sam proveo i 4 godine nakon faksa i u međuvremenu ušao u mlađe kategorije reprezentacije Srbije. Učestvovao sam kao fizioterapeut na dva svetska i dva evropska prvenstva. Imam jedno zlato i jedno srebro.
Godinu dana sam bio fizioterapeut i trener za individualnu fizičku pripremu igrača košarkaškog kluba Manama iz Bahreina. Osvojio sam državno prvenstvo sa njima.
Skoro 5 godina sam proveo u Reform Fitness centru u Kuvajtu u radu sa rekreativnim sportistima. Prve dve godine kao trener i fizioterapeut, a poslednje tri i kao menadžer centra.
Po povratku u Srbiju sa prijateljem i kolegom sam otvorio „Pro touch“ centar za rehabilitaciju i fizičku pripremu.
Poslednje 3 godine se bavim onlajn treninzima.
Najviše se edukujem prateći rad Ben Patrick-a, Andrew Huberman-a i Peter Attia-e, a završio sam kurseve za kinematic taping i mulligan manuelnu tehniku.

Kao trenera, najviše me ispunjava da pomognem klijentu da ostvari svoj cilj. Često se javlja problem da klijent nema cilj i očekuje od mene da ga nađem. Smatram da je to kontraproduktivno za nekoga ko želi adekvatno da se bavi svojim telom. Ja sam smernica i vodič, ali cilj mora biti lični.

2015. sam imao prvog klijenta koji je rekreativni skijaš. Kao i sve ostale, pitao sam ga sa kojim ciljem je došao. Nije ni trepnuo: „Hoću još više da uživam na stazi, a i van nje.“ Ne može bolje.

Hoću da skijam ceo dan.
Neću više upale mišića nakon svakog dana na stazi.
Neću više da se bojim da ću se povediti.
Jednom sam već operisao koleno, neću opet.
Hoću da imam više energije kad sam na skijanju.

Broj klijenata i ciljeva je rastao, kao i moje zadovoljstvo.

U radu sa profesionalnim sportistima sam shvatio da ja nisam kao oni. Nemam dovoljno discipline, ne želim toliko odricanja i ne volim da me bilo ko na nešto tera. Volim život.

Nije da nisam pokušao da vežbam kao profesionalac. Trenirao sam i do 5,6 puta nedeljno. Verovao sam da ništa nisam uradio ukoliko ne ostanem barem dva sata u teretani. To je stvarno dovelo do toga da sam ponekad bio u top formi. Dovelo je i do toga da sam vrlo često bio ni u kakvoj formi, jer to „volim život“ lako ode na drugu stranu.

Zaključio sam da mi je najveći problem razlika između onoga što zapravo želim i onoga što mislim da želim. Rečenice kao što su „bez bola nema napretka“ i „jedini loš trening je onaj koji se nije desio“ su mi se neprimetno uvukle u podsvest. U razgovorima sa sobom sam postepeno počeo da prihvatam da meni nikad nije bio cilj da budem u top formi. Cilj mi je da budem zdrav, da imam snage i da izgledam dobro.

Sa 5,6 treninga nedeljno sam smanjio na 3. Dogovorio sam se sa sobom da ću svaki trening raditi tako da 1:30 nakon početka treninga mogu da budem istuširan i sa šoljicom espresa u ruci. Rezultati su došli. Bolji nego što sam očekivao.

Sa 9 godina sam prvi put, bez roditelja, putovao van zemlje. Išao sam na košarkaški turnir u Italiju. Smeštaj mi je bio u jednoj lokalnoj porodici. Sreo sam se sa novom zemljom i drugačijom kulturom. Već tada sam zavoleo putovanja. S godinama je ljubav samo rasla. Francuska, Španija, Nemačka, Turska, Letonija, Tajland, Malezija, Singapur, Hong Kong, Kambodža su neke od zemalja sa koje sam upoznao. U periodu provedenom u Aziji sam imao dodir sa kulturama za koje jedva da sam znao da postoje. Nastavilo se i na Bliskom Istoku, na kom sam proveo ukupno šest godina. Uvek se trudim da od svake kulture pokupim ponešto korisno i meni zanimljivo. Od arapa crni čaj sa mlekom, od Tajlanđana meditaciju, od Kambodžanaca koliko je samoća dragocena. U tim procesima sam otkrio i koncept zimovanja.

Obožavam rutine. Samim tim, zimovanje na mene deluje isceljujuće. Uživam u vrućem čaju na terasi svakog jutra, volim da se vratim ranije sa staze i odem u spa dok nema nikoga, a vežbe disanja na planini su neuporedive istim tim vežbama u gradu. Na zimovanju je i kvalitetna hrana i piće, a ja sam ljubitelj oba. O fizičkoj aktivnosti na stazi da ne pričam. Zimovanje je, po meni, najbolji mogući spoj samoće i društva. Iako volim društvo, barem sat vremena dnevno provedenih u potpunoj izolaciji mi napuni baterije kao ništa drugo. Na zimovanju se povežem sa sobom.

Zašto govorim „zimovanje“ a ne „skijanje“? Niko ne govori „idem na plivanje“. Svi kažu da idu na more ili letovanje. Iz kog razloga svi govore da idu na skijanje, a ne na planinu ili zimovanje, to ne znam. Ono što znam je da je zimovanje mnogo više od skijanja, koje je samo po sebi fenomenalno. Naravno, u društvu i ja govorim „skijanje“, šta ima da se pravim pametan. Ko hoće da otkrije, otkriće.